Косово и Метохија - KиM

Назив Косово потиче од словенске речи KOC sto znaci - црна птица. Име Метохија долази од речи METOX, којом су називана црквена имања (земљиште у тој регији је било у власништву Пећке Патријаршије).

Историја

Србија и њене аутономне покрајине Историја Косова и Метохије је уско повезана са историјом средњовековне српске државе. Многобројни манастири и цркве као и остали споменици културе сведоче о присуству многих народа још из античког доба.

Карактеристика Косова је разноликост становништва: Албанци, Срби, Роми и Турци, која је последица миграционих кретања кроз историју. Ова миграциона кретања су почела још у доба Илира, и настављала се кроз период Римског царства, насељавања Словена на Балканско полуострво, турских освајања, мађарско-турског рата 1448., аустро-турских ратова 1683.-1699., 1716.-1718., и 1737.-1739., српско-турских ратова 1876-1877., 1877.-1878., балканских ратова 1912.-1913., првог светског рата и другог светског рата.[5] Даље промене су условљене исељавањем не-албанског становништва од 1945. до 1999. и агресије НАТО-а на Србију 1999., која доводи до даљег исељавања и прогона Срба и других не-албанаца.


Географија

Две регије које чине АП Косово и МетохијуКосово и Метохија заузима 10.887 km² и 1999. године је према проценама имало готово два милиона становника. Налази се источно од Црне Горе, југоисточно од Рашке области, северозападно од републике Македоније и северно од Албаније. Највећи градови су: Приштина са 209.000 становника и Призрен са 127.000. Покрајина се састоје из две регије, Косова на истоку и Метохије на западу.

Метохија на најширем делу има 23 km ширине, а дуга је око 60 km, на просечној надморској висини од 550 метара. Главна река је Бели Дрим. Метохију окружују планине Мокра Гора на северу и северозападу, Проклетије на западу, Паштрик на југозападу, Шар-планина на југу и југоистоку и Дреница, која је одваја од остатка Косова, на истоку и североистоку.

Покрајина је углавном брдовита. Најпопуларнији туристички центри је Брезовица и Превалац, на Шар планини, која се налази на југу и југоистоку на граници са Македонијом. Највећи врх је Ђеравица (2.656 m), на Проклетијама, на граници Албаније и Црне Горе. Део планине Копаоник се налази на северу ове покрајине. Од река, највеће су Бели Дрим, Биначка Морава, Ситница, Ибар.

Клима на Косову и Метохији је континентална, са топлим летима и хладним зимама.

Античко доба

У античко доба простор данашњег Косова се називао Дарданија. У трећем и другом веку пре нове ере, овим регионом су владали дардански краљеви: Лонгарус, Бато и Монуниус, као и Етута, Монуниусова ћерка. Косово затим долази под власт Македонаца, Римљана, Византинаца и Бугара, да би од дванаестог века било у саставу српске државе (између 1190. и 1459. године).


ТУРСКО ДОБА

ПУСТОШЕЊА СРПСКИХ ЗЕМАЉА И ПРВЕ СЕОБЕ У XВ И XВИ ВЕКУ

За питање односа између српског и албанског народа у епохи турског ропства сви су ови моменти веома значајни, а нарочито оно стање демографско-етничке нестабилности које настаје већ са првим походима турске војске, поготову после Марице и Косова. Пре свега, само кретање турских одреда или већих армија по српским и другим хришћанским земљама остављало је пустош: градови су разарани, цркве рушене и манастири паљени, дворови владара и властеле систематски и до темеља рушени, села пљачкана а народ убијан, или одвођен у ропство - уколико це није склонио у збег и иселио са родног тла. Општа је констатација да је већ освајање јужних области српске државе после маричке битке и премештање средишта државне области даље на север довело до прве веће сеобе српског народа: "велики број исељеника, нарочито властеле са себрима и отроцима из јужних области, настанио це у крајевима северно од Шар-планине. Један син краља Вукашина одселио це са својим људима чак у Арад, северно од реке Мориша" [данас у Румунији]. Али од већег значаја биле су миграције после косовске битке. Становништво це из јужних српских земља селило тада у област Деспотовине. "Оно из скопских и призренских крајева, са Косова и Метохије, исељавало це једним делом у моравску Србију, другим делом у Зету, Херцеговину и у Босну, а делимице и преко Саве и Дунава у јужнословенске земље у Аустро-Угарској. Пре пада Србије, пред опасношћу која це помаљала, масе Срба су це већ биле иселиле у Срем и Банат на поседе које су тамо имали српски деспоти и властела. Пошто су Турци заузели Смедерево и моравску Србију, многобројни исељеници из крајева око Крушевца, Београда и Смедерева одселили су це нарочито у Срем и у динарске земље, највише у Босну. Други, изгледа у мањем броју, населили су це у Банату, Бачкој, Барањи, по Славонији, опет поглавито на поседима српских деспота и властеле. После сукцесивног освајања Босне [1463], Херцеговине [1482] и Зете [1499] настајале су велике динарске сеобе у Хрватску, Славонију и Срем, у Далмацију и у карсну тврђаву Црну Гору".

Стање потпуне несигурности и безграничног насиља наводило је и појединце или мање групе становника, као и читаве масе народа, да беже испред турских акинџија даље на север и запад, у области ван домашаја освајача. Но како це и земљиште што су га Турци освајали све више ширило ка северу, тако це и то избегличко кретање настављало, а дотадашња област насељавања јављала це само као етапна област. У току целе прве половине XВ века може це говорити о "тихим и постепеним сеобама" из Деспотовине у крајеве северно од Саве и Дунава, али су ове настављене и појачане после турског освајања Деспотовине. Тада јужне области Угарске, као пограничне земље, трпе од залетања турских јединица, од пљачке, спаљивања насеља и одвођења у робље. Тако је нарочито у Срему, али и у Банату, настала права пустош: за двадесетак година ратовања са Турском у овим пределима остало је мало становника; на огромним пространствима могла це видети тек по која колиба. Краљ Матија Корвин це почетком 1462. жалио Венецији да су у протекле три године [од пада Смедерева, тј. 1459] Турци из његове земље одвели најмање 200.000 становника. Заокрет це догодио 1463, када угарске јединице упадају у северне пределе окупиране Србије и предузимају систематско отимање и пресељавање становништва, како би це обновили опустели крајеви. Ваља уопште приметити да пропадање насеља и проређивање становништва у то доба није било узгредна последица ратних операција него је разарање било саставни део ратних циљева и спроводило це исто онако доследно и систематски као што це настојало на подизању и насељавању сопствених земаља. Та акција је нарочито била предузета и добила изузетно масовне размере у операцијама 1480. и 1481. Тада је из читаве северне Србије све до Крушевца, која це налазила под турском окупацијом, пресељено више од 100.000 људи, чиме је у великој мери појачан српски живаљ који це већ налазио на угарском земљишту, углавном на територији Баната и Поморишја. Рачуна це да це у току те две године у Србији угасило око 20.000 огњишта и опустело око 1000 села. То би, дакле, била једна од првих великих сеоба Срба, којом је захваћено, додуше, становништво моравске Србије [Деспотовине], али је у тим масама био већ и део косовско-метохијске миграције из претходних деценија. Исељавање са турске територије наставило це и касније, али споријим ритмом и у размерама који це не могу упоредити са егзодусима из 1480-1481. У сваком случају, још од 1463. српски етнички карактер Срема - а од 1480. до 1481. и Баната, стално це појачавао, тако да аустријски хроничар Јакоб Унрест у последњој деценији столећа бележи да це између Угарске и Србије, од Саве до Дунава простире земља Срба или "хусара". На најранијим картографским приказима Угарске с почетка XВИ века Срем је означен Расциа или Разен [1528]. Поседи српске властеле представљали су, без сумње, подручје српског окупљања и збијања.

Чињеница је, дакле, да це српски народ појединачно и масовно, под притиском рата, а не "природно", селио већ у XВ веку, и да тада започиње онај велики миграциони процес који је измешао целокупно становништво "од Велешке клисуре на Вардару до Загребачке горе".[4] Било би погрешно, међутим, тражити већ у том раздобљу почетке масовних миграција Албанаца из северноалбанских планина у метохијске и косовске равнице, као што це то понекад упрошћено представља. Упркос свим невољама и сеобама, етнички и демографски односи нису це на српско-албанској међи тако брзо мењали. Анализа турских дефтера показала је, поред осталог, да це средњовековно стање одржава углавном кроз цео XВ и XВИ век. Из тога времена је већ довољно историјских извора, па це може поуздано знати: мада су це сразмерно велике масе српског и македонског становништва селиле пред Турцима током читавих стотину година после Косова, још у овим областима нема битног померања и замене народности. То показује, на пример, већ наведени турски попис из 1490/91. за Вучитрнско-приштински, Призренски и Дукађински санџак, али су нарочито важни подаци из XВИ века, из којих це мора закључити да це етничка слика косовске области ни више деценија касније у суштини не мења. Објављени су подаци за Вучитрнски и Призренски санџак [ливу] у време владавине Сулејмана Величанственог из 1525/26, 1530/31, 1544/45. и 1544/1561.[6] Вучитрнски санџак обухватао је места: Вучитрн, Приштину, Јањево, Ново Брдо, Беласицу, Бело Брдо, Копориће, Трепчу и Доњу Трепчу, са 1082 [односно касније 1067] села, 42 манастира и 11 цркава на овој територији. Призренски санџак са местима Призрен, Хоча и Трговиште = Пазариште код Новог Пазара [!] имао је најпре 492, а потом 674 села, са 2 манастира и 15 цркава. Однос између муслиманских и хришћанских домова одржава це кроз цело ово време у Вучитрнском санџаку на непуна 3% муслимана према преко 97% хришћана; у Призренском санџаку це примећује четрдесетих година јачање муслиманског елемента [са 2,13% на 4%]. Мора це узети, наравно, да један део хришћанског становништва отпада на католичко становништво, међу којима је, поред Дубровчана и других приморских Словена и Романа, још и албански елеменат. Но из каснијих података католичких мисионара, о чему ће бити више речи у посебној глави ове књиге, проистиче да је то углавном само остатак градског, занатлијског албанског елемента, претежно у југозападној Метохији, а не и нов, досељенички и брђански елеменат, за чије це миграције одмах везује и исламизација. Стабилна етничка граница Срба и Албанаца у Метохији почиње це нарушавати тек крајем XВ века, па и то спорадично, да би до већих поремећаја дошло тек у XВИИИ и XИX, а на жалост до највећих и судбоносних - у нашем веку и нашим данима.

Граница на зетско-црногорском сектору није це ни у XВИ веку ни касније битно мењала. Распоред црногорских и малисорских племена утврђен је са територијализацијом катуна, као што смо видели, у XВ веку. Албанске колонизације овде нема у већој мери, сем што је током векова знатно смањено словенско-српско становништво у скадарској равници, до мањине која це на неки начин одржава све до најновијих времена. Није це у XВ и XВИ веку померала ни етничка граница на македонском сектору, јужно од Косова; словенског становништва има још столећима у дебарском крају и западно од Црног Дрима, као и јужно од Охридског језера. Тек седамдесетих година XВИ века оглашавају це у историјским изворима први озбиљнији пљачкашки упади Албанаца у околину Призрена, Ђаковице и Пећи у Метохији, наговештавајући сектор и правац главног продора на исток, али још увек без насељавања.

РАТОВИ, УСТАНЦИ И СЕОБЕ СРБА У XВИИ И XВИИИ ВЕКУ

Турску власт српски народ није никада признао као вечну, никада није престајао да је мрзи и осећа као туђинску, насилничку, непријатељску. Ова це чињеница мора имати у виду ако треба разумети однос народа према стању створеном после коначног губитка независности, на Косов'у као и у другим областима широм српских земаља. Са Османлијама долазе Србима несреће, погибија, беда, потпуна обесправљеност и пљачка, без обзира на то да ли це ради о првом или другом периоду турске власти, о раздобљу успона и моћне, уређене османске администрације или о временима опадања и анархије. Извесна консолидација цркве, па чак и њен релативни напредак, после 1557, не би ни могли ни смели да засене истиниту слику ропства, посведочен у свим историјским изворима и задржану у свести српског народа. Не може це без тога разумети ослободилачка борба Срба, која у ствари континуирано траје све до коначног ослобођења од Турака 1912. године. Османлијска власт је уназадила српски народ: одузела му независност и слободу, лишила га државности, разбила му јединствено национално подручје, изменила цивилизацијски лик овог простора, доводећи у питање његов европски карактер. Турска је уништила српску аристократију, одузела народу најбољу децу [насилном регрутацијом за јаничаре - "данком у крви"], прекинула природно кретање српског народа ка модерном друштву, осиромашила му земљу, а привреду, која це чак и у полузависној Деспотовини налазила на линији успона, пресекла и упропастила својим пљачкашким друштвено-економским системом. Поврх свега тога, османлијска власт је почивала на закону дискриминације и апсолутне владавине ислама, са легалним могућностима да це у пракси спроводи насиље, појединачно или масовно, као физичко уништење појединаца или читавих области.

Изванредну, историографски беспрекорну анализу утицаја друштвених и административних институција ислама оличених у турској власти на живот не-муслиманског становништва - извео је Иво Андрић у својој тек недавно објављеној докторској дисертацији под насловом Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине [1924].Он с правом истиче да је у земљама које су Турци освојили као једини регулатор личног, друштвеног, материјалног и духовног живота важио ислам. "У условима које је ислам наметао развијао це и духовни живот не само оних који су га били прихватили, већ и свих осталих турских поданика, без обзира на то којој су вери припадали". Андрић наводи прописе из чувене збирке Канун-и-раја [Збирка закона за рају], из 635. године, који су, "иако у донекле измењеном и блажем облику", били на снази у свим покрајинама турског царства; постоје многобројни необориви докази да су главне тачке кануна, управо оне које најдубље задиру у морални и привредни живот хришћана, у пуној мери биле на снази, и то до краја турске власти која их је примењивала. По томе Кануну хришћани и Јевреји не смеју у покореним земљама подизати манастире, цркве и испоснице; не смеју поправљати своје цркве; они који станују у суседству муслимана, своје куће могу поправљати једино у случају преке потребе; за потребе путника прошириваће це капије манастира и цркава; свим странцима-намерницима указиваће три дана гостопримство; код себе неће примати уходе, а уколико такве препознају, сместа ће их предати муслиманима; своју децу не смеју подучавати у корану; међу собом немају право да изричу пресуде; никога из своје средине не смеју спречавати да постане муслиман; према муслиманима понашаће це са поштовањем, устајаће приликом његовог уласка и препуштаће им почасно место без гунђања; у погледу одеће и обуће не смеју це носити као муслимани; не смеју учити арапски књижевни језик; не смеју јахати оседланог коња, носити сабљу нити друго оружје, ни у кући ни ван ње; не смеју продавати вино нити носити дугу косу; не смеју своје име утиснути у прстен са печатом; не смеју носити широк појас; изван својих кућа не смеју јавно носити ни крст ни своје свето писмо; у својим кућама не смеју гласно и снажно звонити, већ једино умерено; у кућама могу само полугласно да певају; смеју само тихо да це моле за покојнике; муслимани могу да ору и да сеју по хришћанским гробљима ако она више не служе за сахрањивање; ни хришћани ни Јевреји не смеју држати робове; не смеју да купе заробљене муслимане нити да завирују у куће муслимана; најзад, уколико би неки хришћанин или Јеврејин био злостављен од муслимана, овај ће за то платити прописану казну. На српском терену и у раздобљу од XВ до XИX века статус хришћанске раје, обесправљене и потчињене, у суштини це није мењао, без обзира на то што неки од наведених прописа нису примењивани. Заправо, није примењиван овај последњи пропис, који је хришћанима нудио извесну сатисфакцију и правну заштиту. Прописи о подизању манастира и храмова у суштини су спровођени у живот делимично - у начелу није це могло подизати ново црквено здање, али це оправка па и фиктивна "рестаурација" могла постићи посебним султановим ферманом, уз огромне трошкове, тешкоће и опасности.Но, раја је свуда већ по основним схватањима ислама, а још више по начину на који су це ова у пракси спроводила, доспела у привредно потчињен и зависан положај. Уз редовне порезе и друге дажбине, она је подносила и све ванредне издатке у ратовима и покретима трупа. Под притиском ових околности, хришћани напуштају своје куће и земљиште у равници и дуж друмова и повлаче це у планине, пресељавајући це тако у више, недоступне крајеве, док су муслимани заузимали њихове дотадашње положаје. Порезе што су их плаћали хришћани не само што су били сразмерно веће од оних које су плаћали муслимани већ су утериване на неправедан и недостојан начин. Друштвена неједнакост и морална запостављеност ишле су руку под руку са привредном потчињеношћу. Верска дискриминација изражавала це на разне начине: осим строгих одредаба о ношњи и фризури, бербери, на пример, нису смели да брију хришћане истим ножем којим су бријали муслимане; у купатилима су хришћани морали да имају посебно назначене прегаче и пешкире; при сусрету са муслиманом морали су да сјашу и да украј пута сачекају док овај не прође, и тек тада су смели поново да узјашу и да наставе пут.

утисак једне дуготрајне људске и народне драме.[color=blue][color=white]Нема, дакле, никаквог основа да це мења и улепшава мрачна слика о положају српског народа под Турцима. Утицај турске владавине био је "апсолутно негативан". Ова историјска истина објашњава не само специфичну судбину српског народа него и корене, мотиве и ток његове борбе за национално ослобођење и повратак европској цивилизацији. Покушаји да це историографија усмери у једном другом правцу, којим би це рехабилитовала епоха турске власти на Балкану, у којој би це "откриле" и позитивне стране и ефекти на привредном или културном плану, представљају замагљивање суштине, са веома штетним последицама. Помоћу тако измењене и деформисане представе о владавини Турака ствара це основ за оспоравање ослободилачких мотива, напора и тековина српског народа у XИX и XX веку, посебно на територијама ван оне коју су европске силе на Берлинском конгресу 1878. године признале као територију државе српског народа.

Записи XВИ-XВИИ века расути по сачуваним рукописним књигама говоре непосредно о стању народа и цркве у то време, о невољама како их је видео и доживљавао појединац или једна друштвена средина. Књига Милорада Панића-Сурепа Кад су живи завидели мртвима [1963] свој наслов дугује управо једном таквом запису још из времена маричке битке, 1371. Старац Исаија, Србин са Косова и светогорски монах и игуман, записује своје виђење те битке и њених непосредних последица. Превод чувенога византијског списа Дионисија Ареопагита он почиње "у добра времена", а завршава га "у најгоре од свих времена", када су це Турци просули и разлетели по целој српској земљи као птице по ваздуху, сејући на све стране смрт. "И остаде земља од свих добара лишена, од људи, и стоке, и других плодова. Јер не бејаше кнеза, ни вожда, ни предводника у народу, ни избавитеља ни спаситеља . ... И заиста тада живи завидеше мртвима".[8] Кроз све записе овог доба провлачи це трагично осећање историјске судбине, свест о времену као "последњем", о ропству као тешком и неподношљивом терету. Податак о насиљу поробљивача смењује це са узвиком клетве и јада. Сваки је запис порука, а читава литература записа у томе свом садржају скоро да добија својство једне илегалне политичке лектире. Једногласно понављање у овој књижевности оставља снажан, аутентичан

[color=blue]За нас су посебно важни записи са подручја Старе Србије, јер це ту најбоље може осетити атмосфера у којој је српски народ живео на територији која ће током времена бити преплављена исламизираним Албанцима. "Беше тада зло време и насиље, браћо", записује поп Петар протопоп Јовану, духовнику, посвету на једном рукописном минеју Пећке патријаршије 26. марта 1511. године. Педесет година касније, 1562, у цркви светог Николе у селу Овчареву "близ реке Клине", у дому старца Максима и сина му, попа Рајича, пише дијак Симон једно јеванђеље "у та љута и жалосна времена у дане султана Селима, над хришћанима крвника". Исти тај дијак Симон завршава писање једне књиге која це данас чува у светогорском манастиру Зографу, 31. јануара 1567, у селу Преказе [у храму Успенија Богородичиног], "у дане цара Селима, крвника, блудника, винопије. Те године је по целој земљи својој скупљао јаничаре [тј. децу за "данак у крви" - Д.Б], па травнину и љуто зло ... И многа друга зла те године у љута и тешка времена, те због тога не могадох добро писати, опростите, амин". Владавина Селима ИИ [1566-1574] остала је на све стране у тешкој успомени. Једно јеванђеље у Дечанима писао је 1571. године дијак Симеон опет "у та љута и тешка времена у дане султана Селима. Ох! ох! зло у та времена од Агарена, јад и беда велика народу у дане ове, ох - немири". Исте године це јавља и један други сведок са Косова, свештеник Авакум, који пише књигу Синаксар у Новом Брду "у Светог Стефана", 21. септембра 1571: "И у то време беше туга од Турака и глад велика по свој земљи, човек човека да истреби. Од Солуна со превожаху те мењаху за жито, по мери - колико жита толико соли; и не хтедоше примати со за жито". Годину дана касније, 25. новембра 1572, пише једно јеванђеље у тада српском селу Калањевци неки Павле, у кући Петка дијака, "у дане султана Селима Другог, цара турског. Тада би велика туга на светим и божаственим црквама". А каква је била "туга", може це закључити из записа монаха Агатангела на фресци у манастиру Петра Коришког код Призрена: "Ва лето 1572. бист запустеније обитељи сеј". И године 1575. забележена је "Јака глад и насиље љуто и погибија од Измаилћана, да језик не може исказати такво зло и злостављање" - пише монах Пахомије "у области призренској" на књизи манастира Свете Тројице [Русинице]. За владе султана Мехмеда, 1578, кренуле су велике војске на запад и била су "љута истезанија христијаном и горкоје плате". Када је, пак, на престо пећке патријаршије ступио архиепископ Филип, 15. јула 1591, "тада це могла видети потпуна пропаст црквама, као некада давно од оног што је име звериње понео" [тј. од Лава Иконоборца, 717-741, великог прогонитеља православне вере Д Б.].Крајем тог века или почетком XВИИ сачувано је и једно дечанско виђење српских неприлика, из пера протокалиграфа писарске радионице манастира Дечана [можда самога игумана Јевстратија] "у тешка и невољна времена, која су само мало боља од [времена] првих прогона хришћана; тада људи призиваху смрт, а не живот". Ни првих година XВИИ века није било боље. Сам патријарх пећки Јован сведочи 17. новембра 1602, у запису на једној књизи која це чува у Хиландару: "и у те невољне године нигде хришћанин миран не беше, ни ми грешни, од насиља туђинаца Измаилћана". Писале су це књиге и у шуми, кришом од Турака: "и простите, аште буде где што погрешено, кријах це от Турак по шуми те писах ва лето 7143 [тј. 1635]".

Неподношљиво стање, терети и насиља довели су до тога да отпор народа прерасте у борбу против турске власти. На чело тога народног покрета стаје патријарх пећки Јован [1592-1614]. Рат између Аустрије и Турске, 1593-1606, створио је изгледе за ослобођење; народни покрет рачуна с тим сукобом као са приликом за своје отимање испод турског јарма. Неће, зато, бити у праву они историчари који сматрају, сасвим схематски, да то "нису народно-ослободилачки покрети, него само покрети против турске државе, којим су, истина, сељачке масе давале ударну снагу и стихиски изражавале у њима своје ослободилачке тежње". Напротив, у свим овим покретима од краја XВИ века па кроз XВИИ и XВИИИ век провлачи це више или мање видљива идеја о збацивању туђинског јарма ради националног ослобођења и обнове. Поготову црква, у лику својих патријараха и епископа и осталог свештенства и монаштва, носи и негује ту идеје. Она, пре свега, у својим култовима и књижевним текстовима преноси поруку и развија свест о временима хришћанске, слободне немањићке државе српског народа. Око светих моштију српских владара и архиепископа она окупља народ ради помена не само тих светих лица као светаца цркве него као владара и црквених поглавара који су духовно и физички присутни у сваком историјском тренутку народа. Дечански и пећки култови, па девички и коришки, и други на Косову; милешевски култ у Полимљу и Херцеговини; раванички - у моравској Србији; сремски - у фрушкогорским манастирима већ од првих година XВИ века - и сви други широм српских земаља - налазе це у служби одржавања и снажења историјске свести. Устанак Срба у јужном Банату 1594. и сурова реакција Турака спаљивањем Милешеве и спаљивањем моштију светог Саве у Београду исте године указали су речито на ту везу. Тада це и српски народ око Пећи дигао на устанак. Устанак у Херцеговини 1597, опет, показао је да це ослободилачки покрет народа ни најсуровијим репресалијама не може угушити.



Патријарх пећки Јован организовао је акцију против Турака на веома широкој основи, повезујући це са хришћанским силама Европе у коалицији коју је окупио папа Климент ВИИИ, али без успеха. У манастиру Морачи 1608. са окупљеним народним главарима радио је он на покретању устанка у северној Албанији и једном делу Црне Горе. Убијен је у Цариграду 1614. Следећа прилика за предузимање ослободилачких акција био је критски рат између Турске и Венеције 1645-1669; на томе це ангажовао пећки патријарх Гаврило Рајић. Ради активирања веза са Русијом био је у Москви две године, али га по повратку у Пећ Турци ухапсе због делатности против турске државе и удаве у Бруси 1659. године.

Коначно, велики аустријско-турски рат, који је избио 1683, активирао је све балканске хришћане у нади да ће це коначно ослободити од турске тираније. Пораз Турака под Бечом те године и успешна противофанзива Аустријанаца, са дубоким продором моравским правцем све до централних балканских области 1689, подигли су и Србе на устанак, а ц њима и католичке Албанце у северној Албанији. Аустријски генерал Пиколомини је од Ниша преко Прокупља избио на Косово, па заједно са српско-албанским устаницима наставио операције из Приштине преко Качаника до Скопља, које је освојио, али га је због куге спалио и напустио. Да би избио на стари "зетски пут" и преко Албаније допро до Јадранског мора, вратио це на Приштину и упутио у Призрен; ту це сретне с патријархом пећким Арсенијем ИИИ Чарнојевићем, који це управо вратио из Црне Горе да би осујетио планове Аустријанаца о промени на престолу патријаршије. Пиколомини за кратко време умре од куге у Призрену, а ратна срећа це окрене у јануару 1690, када су Турци поразили аустријску војску и српско-албанске устанике код Качаника. Ваља приметити да су аустријске трупе лоше поступале са народом током свога боравка и операције у Старој Србији, тако да их је народ почео напуштати. После пораза код Качаника Аустријанци су це брзо повукли према северу, остављајући незаштићени народ на милост и немилост турских, особито татарских одреда; већина добровољаца из тих области напустила је аустријску војску. У страху од турске и татарске одмазде, већ у току зиме започеле су велике скупине хришћана напуштати своје домове и повлачити це према северу, заједно с аустријским одредима или одвојено од њих. Главна струја избеглица ишла је, у ствари, посебно, правцем према Београду преко Новог Пазара; на челу те струје био је патријарх Арсеније ИИИ, који је из Пећи понео и многе светиње и црквене драгоцености, у пратњи многобројног свештенства. Аустријанци су агитовали у народу да це повуче, рачунајући на то да це ове масе становништва могу искористити како за насељавање у ратом опустошеним крајевима Угарске, тако и ради будућих оружаних акција према Турској. Велики број становника Старе Србије и Македоније оставио је свој родни крај и прешао на север. То су били претежно Срби и само нешто мало католичких Албанаца. Турци су, опет, покушавали да задрже овај талас избеглица обећањима да ће им опростити све, чак и данак за две-три године, али у томе нису успели, јер је народ веровао да ће це ионако ускоро вратити као победник. Овоме таласу, који це слио око Београда, придружио це и други, моравски талас српских избеглица, после пада Ниша и покоља над српским устаницима који су у том граду били заробљени. Губећи наду да ће це ускоро вратити на своја огњишта, Срби це селе на аустријску [угарску] територију између Тисе и Дунава, затим у Славонију и Барању, али је главни ток с патријархом и моштима кнеза Лазара из Раванице отишао до Баје, Будима, Сент-Андреје и Коморана у Северној Угарској.

Тиме започиње нова, бурна етапа у историји српског народа преко Саве и Дунава, у Подунављу. Веома је важно не заборавити да је српски народ насељавао ове територије, поготово Срем и јужни Банат, а делимично и Славонију, још од XВ века. То становништво је обнављано и ојачавано повременим масовним, а поготову сталним појединачним сеобама из земаља јужно од Саве и Дунава. Отуда це и ова велика сеоба Срба под Арсенијем ИИИ Чарнојевићем мора посматрати само као још један, изузетно велик талас тзв. "политичке" миграције, који је преплавио раније слојеве српског становништва, али је он био усмерен претежно ка даљим пределима, у срце угарских земаља на простору Будим-Коморан-Јегра. По најпоузданијим историјским подацима том приликом је у Аустрију прешло око 37.000 српских породица, што значи најмање 185.000 душа.

Тај крупан историјски догађај, у коме су це покренуле и преместиле велике масе народа, отварајући простор за још судбоносније промене на етнографској карти Балкана, у последње време је без основа оспорен од стране неких албанских аутора. По Скендеру Ризају, на пример, сеобе није ни било: велике народне масе нису це иселиле са Косова; Арсеније ИИИ није це повлачио из Пећи са народним масама, већ са неколико калуђера, "кришом и маскиран"; у Призрену је Пиколоминија дочекао само Петар Богдани [албански бискуп], а не Арсеније ИИИ, који наводно није хтео да сарађује са Аустријанцима и који није повео са собом српско-албанске устанике, него су тих шест хиљада добровољаца били тобож само Албанци из Призрена који су прешли на страну Аустријанаца. Овај покушај да це оспори или бар доведе у питање једно поуздано сазнање читаве српске и светске историографије када је реч о сеоби српског народа у Аустрију 1690. године - засновано је на тенденциозној и погрешној интерпретацији једнога мишљења српског научника Јована Томића, на што је скренуо пажњу Хасан Калеши у полемици са Ризајем.[28] Ствар је у томе што је Јован Томић, пишући 1913. године О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, студију намењену и светској публици те преведену одмах на француски језик,[29] изнео тезу да сеоба, која це и по Томићу догодила, није захватила читаво подручје Косова и Метохије и није створила празан простор у који би це онда убацили мухамедански Арбанаси, него је српски народ на тој територији ипак остао и потом насиљем исламизиран и поарбанашен. Томићева теза заслужује пажњу и не може це, по нашем мишљењу, свести само на тежњу да це докаже "арнауташки" карактер данашњег становништва у Метохији - како је мислио X. Калеши; Томић, пре свега, не пориче збивање велике сеобе, већ само погрешно мишљење "у неким тачкама", и то: да је исељавање овом приликом најјаче захватило југозападне крајеве српске - пределе Призрена, Ђаковице и Пећи - и да су тада ти крајеви скоро опустели. То, заправо, значи да Томић оспорава само тврдњу да је сеобом покренута и сва маса становништва из "југозападних српских крајева", тако да по њему није било сеобе из Метохије, али јесте из Санџака, Косова са горњим Поморављем и из целе Србије у границама до балканског рата. Томић наводи у прилог своје тезе више занимљивих аргумената, али је само један међу њима од праве историјске тежине: постојање српског становништва у Метохији све до Томићева времена и његово поступно опадање од почетка XВИИИ века. Као што ћемо видети, антропогеографска истраживања потврђују чињеницу великог етничког поремећаја крајем XВИИ века, али не и претпоставке о потпуном пражњењу косовско-метохијског подручја. Исељавање српског народа 1690. захватило је само оне крајеве који су це налазили на удару, а уз то били компромитовани учешћем у устанку. У следећим ратовима доћи ће до даљег слабљења и смањивања ове још никако не мале етничке масе, али Албанци ни тада не силазе у испражњен, напуштен простор. Уместо тога колонизација Албанаца тећи ће у XВИИИ веку најпре споро, инфилтрацијом у постојећа насеља и истискивањем српског становништва, а не насељавањем празног простора. Томић је у праву и када придаје већи значај исламизацији и албанизацији Срба на Косову и Метохији него великој сеоби. "Тај српски православни живаљ није испразнио терен гранични са Арнаутима него је, подлегавши сили, био подвргнут бржем мухамеданизирању и арнаућењу, што је за српску националну идеју значило исто што и нестанак српског живља .

Тако це аргументација савремених опонената велике сеобе окреће против њих самих када то чине позивајући це, без основа, на Јована Томића. Велика сеоба Срба под Арсенијем ИИИ Чарнојевићем 1690. мора це, дакле, сматрати несумњивом и неоспорном историјском чињеницом. Сложена и драматична историја српско-аустријских, па српско-мађарских и коначно српско-хрватских односа почива на чињеници новога и масовног насељавања Срба на територијама северно од Саве и Дунава. Како без те чињенице објаснити Привилегије и дијаспору цркве, њену нову организацију у Аустријском царству, па велику борбу католичке цркве за унијаћење Срба? С друге стране, не треба из ове околности извући други погрешан закључак - да је великом сеобом настала на Косову и Метохији права пустош и да је српски народ на челу с патријархом напустио свој завичај и препустио га другоме, који би, онда, по неким трајним начелима правде и права, био "савесни поседник" и власник напуштене земље.

Има и других сведочанстава, оних сасвим непосредних и савремених, у којима це аустријско-турски рат и велика сеоба, као и потоња збивања на овом подручју, показују у свој својој трагичној димензији. То су, опет, записи савременика, очевидаца и учесника у томе великом комешању српског народа. Већ уочи рата 1683. године и покушаја да це освоји Беч, сам патријарх Арсеније ИИИ вели да "тих година беше велико зло по целој земљи од амира султана Мехмеда, и велика невоља притискаше хришћански род, беху велики сурсати и намети по целој земљи, и гредући по мору и по суху све силе измалићанске лећаху као змајеви крилати на славни град Беч. Али, Господ це охолима противи, те це [султан - Д. Б.] врати без успеха, а војску му целу Угри мачу предадоше. И би велика невоља по целој земљи". У једном рукопису манастира Пакре говори це о годинама овог рата: "И тих година беху љути ратови и крвопролића и пљачке хришћанском роду од проклетих Турака и Немаца, и расеја це по целој земљи српски народ. И ми овамо дођосмо", завршава безимени записивач, "на место ово што це зове Свети Андреј". Цетињски митрополит Висарион, опет, бележи у једној књизи цетињског манастира како му је та књига била донета из Скадра 1689, "када нам би радост велика и весеље неизрециво, јер це те године по неком Божјем провиђењу догоди те дођоше војници и команданти Римскога царства са силом великом, и пленише и протераше богомрски род царства Исмаилова и погани народ његов из места Косова и из других околних места. И дођоше до Велике цркве дома Спасова, која це зове Пећ, архиепископија, општа обитељ што луче зрачи по целој земљи српској. И би им на кратко у власти. А потом", наставља митрополит, "подиже це ц војницима својим христомрзитељ и домаћи непријатељ, паша Махмут-Беговић, из места Ипека [Пећи - Д. Б.], и поново узе ову свету обитељ и отачаству његову место што це зове Пећ... И много зла овај богомрски варварин показа овој светој обитељи, све разграби и распрши што од темеља беше стекла, само што је не сруши, али имовину сву узе".

Веома је драгоцено сведочанство Атанасија Даскала Србина из 1691, које наводимо према издању и преводу Ђорђа Трифуновића у недавно објављеној књизи Очевици о великој сеоби Срба [Крушевац, 1982]. Атанасије, поред, осталог каже: "Године 1691. Турци придобише Французе и дадоше им у Јерусалиму гроб Хрис Нов сукоб између Турске и Аустрије, 1716-1718, завршио це аустријском окупацијом и анексијом северних делова Србије [до Чачка закључно], а у току ратних операција у Поморављу учествовало је опет српско становништво. Пожаревачки мир [1718], међутим, био је кратког века. У новом рату ангажовале су це поново веће масе балканских хришћана, под вођством пећког патријарха Арсенија ИВ Јовановића-Шакабенте; скопски надбискуп Михаило Сума - по народности Албанац - био је такође у завери, али је, пошто је откривен, морао бежати у Аустрију, а охридски архиепископ Јоасаф це није дао увући у заверу. Заједно са митрополитом рашким и епископима скопљанским и штипским, као и неким другим српским црквеним и световним поглаварима, Арсеније ИВ је обавестио Аустријанце о одлуци да це дигне устанак чим це појаве царске трупе. Саветовали су да аустријска војска продре делом Мораве и Лаба у правцу Косова и молили су аустријског заповедника да це нареди војсци нека не пљачка народ куда буде пролазила, а они ће јој давати све што јој буде потребно. Арсеније је успео да окупи и нека црногорска и малисорска племена за устанак. Рат није имао срећан исход: аустријске и устаничке трупе су потучене већ код Новог Пазара. Патријархов це одред распао, а он са пратњом побегне према северу бојећи це турске освете. Мањи део Брђана и Албанаца кренуо је такође за аустријском војском, док це већина вратила својим кућама, али уз пут нападајући Турке [1737]. Неспособност Аустријанаца це показала у њиховим односима према Србима и Албанцима, који су били вољни да це боре и који су це у знатном броју били одазвали њиховим позивима на устанак. Међутим, пошто нису наишли на помоћ и сарадњу код Аустријанаца, једни су це вратили на своја огњишта, док це мањи број са својим породицама иселио. Турци су одмах у јесен почели да це окрутно свете онима који су остали у Старој Србији и Брдима. Београдски мир 1739. препустио је српски, а овај пут и католички албански народ, на милост и немилост Турцима. Овај рат и народни покрет у вези с њим, како примећује Јован Томић, доносе нове муке српском народу. Српски крајеви, из којих це повлачи аустријска војска, прво су били опљачкани и попаљени. То су урадили Турци и Албанци муслимани, највећи непријатељи хришћана, још док це није знало шта може донети ратна срећа. Сви који су пристали уз Аустријанце, напустили су те крајеве и повукли це ц царском војском, имајући за то времена, пошто це она овога пута спорије повлачила и задржавала на другим објектима Један део становништва је, међутим, остао и тај је имао да прими, закључује Томић, "удар арнаутски" Тада су, наиме, све веће масе исламизованих Албанаца на Косову ангажоване у суровом обрачунавању са побуњеном српском рајом. Колико це иселило Срба из Старе Србије и других крајева овом приликом у овој "другој сеоби", под Арсенијем ИВ Јовановићем, није познато. Зна це само да је са српским народом доспео у Срем и известан број албанских католичких породица, из племена Климената, чији су остаци данас хрватске народности у селима Никинци, Хртковци и Јарак

Поновљено ангажовање пећке патријаршије у ослободилачким покретима Срба и других балканских хришћана убрзало је одлуку Порте да укине ову црквено-политичку институцију српског народа. Неких покушаја било је још за патријарха Пајсија, 1641 али је коначна одлука пала после ових аустријско-турских ратова и устанака. Патријаршија је укинута 1766, а следеће године је исто учињено са охридском архиепископијом [1767] Епархије и целокупну имовину ових цркава преузела је цариградска [васељенска] патријаршија.

Укидањем пећке патријаршије разбијено је јединствено тело српске цркве и олакшана политика дезинтеграције и слабљења српског народа.

ОРГАНИЗАЦИЈА И УЛОГА ОБНОВЉЕНЕ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

Положај српске цркве у земљама које су доспеле под турску власт, колико год одражавао судбину српског народа, толико је и сам утицао на њу. То це поготову осећало на ширем подручју Косова, у Старој Србији, некадашњој области Вука Бранковића, где је све до првих деценија XВ века било седиште српске патријаршије. Са турским освајањима после косовске битке патријарси це све чешће уклањају из Пећи; пратећи српске владаре тога доба, повлаче це у северне крајеве Србије, мада је њихова судбина у то време, и у тренутку пада Смедерева 1459. године прилично неизвесна. Можда Арсеније ИИ [1457-1463] и није последњи српски патријарх, али це он у сваком случају више није налазио у Пећи. После њега це помиње "архиепископ" Јован, који "држи престо светог Саве", а крајем XВ и у првим деценијама XВИ века у ферманима који су издати босанским фрањевцима - неки "сирф патријарх" [српски патријарх] без имена, али је сасвим спорно питање да ли је са смрћу патријарха Арсенија ИИ била укинута и српска [пећка] патријаршија или це то догодило тек крајем друге деценије XВИ века, или чак није ни било укидања. У сваком случају, охридска архиепископија је користила ширење османлијске власти да поврати некадашње своје подручје [из првих година XИИИ века!] и да прошири своју јурисдикцију на српске епархије, а пре свега на саму Пећ. Читава косовска област це у другој половини XВ века сигурно већ нашла у оквиру јурисдикције охридске архиепископије, те је престо пећких патријараха, бар у том смислу, био "укинут". Има, пак, индиција и да је самосталност српске патријаршије заиста била оспорена у корист Охрида још у другој половини XВ века.

Студија једног турског документа, дефтера патријаршија са свим њиховим епархијама у Османском царству [Пископос Мукатааси] за раздобље од 1640. до 1655. године, открила је у једној "пископије", заправо, "архиепископији нахије Остро Брдо у кадилуку Петруш", траг последње релативно слободне, аутономне српске црквене области у другој половини XВ века. У то време це јyрисдикција охридске епископије протезала и на овај терен, па це сукоб око црквене власти разгорева у другој и трећој деценији XВИ века као покушај рестаурације независне српске патријаршије. На челу тог покрета је смедеревски митрополит односно архиепископ Павле, 1528. Његов одлазак у Пећ није уродио плодом; после више година борбе, на саборима у Охриду 1540-1541. године, Павле је осуђен и анатемисан. "Смедеревска архиепископија" је вероватно тада подељена, али о томе нема вести. Има података који упућују на закључак да је охридска архиепископија до побуне Павла Смедеревца сматрала смедеревску епархију продужетком своје старе браничевске епископије.

Вероватно је и дугогодишња борба Павла Смедеревца допринела да це шеснаест година после његовог пораза српска патријаршија ипак обнови. Године 1557. издат је берат о обнављању патријаршије. Берат је издао новом патријарху Макарију Соколовићу велики везир Рустем-паша, царски зет и пашеног тада трећег везира Мехмед-паше Соколовића, родом из Бутмира у Царајевском пољу, у литератури познат као Опуковић, Чигалић, Хрват, Арнаут; Рустем је био велики везир од 1555. до 1561. Тада је Мехмед-паша већ други везир, а од 1565. до смрти 1579. године свемоћни велики везир. За то време су це на престолу пећке патријаршије сменила тројица патријараха из рода Соколовића: после смрти Макарија [1574] још Антоније [1574-1575] и Герасим [1575-1587].

Обнова пећке патријаршије је догађај од огромног значаја за српски народ под турском влашћу, а посебно у Старој Србији. Црква је са свим елементима етнархије постала легална организација српског народа, његов политички предводник и јемац. Без обзира на све тешкоће, у систему који је цркви давао предности најкрупнијег феудалца, пећка патријаршија је ујединила српски православни народ. У њеним су це границама нашли сви крајеви где у том часу живе Срби, практично где Срби живе најкасније од XВ века, а то су огромна пространства северно од линије: ушће Дрима-састав Црног и Белог Дрима-Шара-Јакупица-Штип-Осогов, чак до Коморана и Јегре на северу односно до Загреба на западу. Област Косова и Метохије нашла це у духовном средишту црквеног, културног и политичког живота српског народа за следећа два века. Све до великих сеоба 1690. и 1737, и новог организовања цркве северно од Саве и Дунава, па и до самог укидања пећке патријаршије 1766. године, овде је жариште духовног кретања и политичке борбе српског народа за ослобођење од турске власти.

Црквена организација на територији Косова и Метохије у обновљеној пећкој патријаршији није претрпела битне промене. У наведеном документу, дефтеру из 1640-1655, помињу це јужно од Шаре скопска и тетовска епархија, а на територији северно од Шаре - грачаничка митрополија [Ново Брдо, Приштина, Јањево]; рашка митрополија [подељена у току овог раздобља на рашку и вучитрнску митрополију]; призренска митрополија, из које це негде око 1532. издвојила будимска ["будимљанска"] митрополија; три митрополије пећкога ужег подручја, тј. у Метохији - "митрополија манастира Студенице у кадилуку Пећ" [очигледно, хвостанска епископија], "митрополија области Пећ" [која је заменила "митрополију неких нахија у кадилуку Пећ" 1584. године]. На основу самог назива ове раније епархије "неких нахија у кадилуку Пећ" и неких других вести закључује це да је до њеног формирања било дошло поделом хвостанске митрополије око 1506. године.

Обновљена патријаршија одиграла је велику улогу у повезивању српског народа, у XВИ веку већ увелико растуреног на широком простору од Македоније до Коморана и од Софије до Загреба. Као носилац јединствене традиције и свести она је заслужна што је у целоме том распрострањеном народу, упркос његовим сталним миграцијама, хроничном геноциду и покушајима однарођавања, сачувана, па чак и оснажена свест о сопственом националном бићу. Извесна економска моћ коју је патријаршија добила својим новим статусом у склопу турскога феудалног друштва омогућила јој је да развије велику градитељску и уметничку, а посебно књижевну делатност. Обновљени су многи стари храмови, и подигнути нови манастири, организован је конзерваторски и преписивачки рад. На самом подручју Косова и Метохије обнова пећке патријаршије значила је изузетно много за српски народ, који је овде био изложен нарочитом притиску, поготово у времену које ће настати крајем XВИИ и почетком XВИИИ века, после великих ослободилачких устанака. Присуство патријаршије дало је косовским Србима нову снагу и родило нове наде. Не мање него у средњем веку, ова це област показује као активна српска земља нарочито у XВИ и XВИИ веку после обнављања патријаршије. Духовни центри - манастири Пећка патријаршија, Дечани, Грачаница па варош Јањево, или други мањи центри по косовској области, оставили су из овог раздобља значајна имена и дела. Традиција средњовековне књижевности, у преписивању и оригиналном стварању, одржала це у чистом виду и у својој старој функцији на матичном подручју српског народа - у Старој Србији, у главним средиштима средњовековне културе, који су сада постали централно подручје обновљене пећке патријаршије. Пећ и Дечани, са широким гравитационим подручјем од Милешеве до Грачанице, дали су српској књижевности овог раздобља дела достојна немањићке традиције. Међутим, има и нових појава. Патријарх Пајсије Јањевац [1614-1647] уноси у старе књижевне облике нове садржаје и нову свест, народну и историјску, те јасно доживљава трагедију средњовековне Србије на начин који наслућује и антиципира каснија, романтичарска времена.

Косово и Метохија поново у саставу Србије:

Између 1912. и 1918. године, Косово и Метохија је било у саставу Србије, а од 1918. године се налази у саставу Краљевства СХС, односно Краљевине Југославије, где остаје све до Другог светског рата.

Косово и Метохија у Другом светском рату

Између 1941. и 1945. године, за време фашистичке окупације, Италија је анектирала Косово и Метохија, делове Македоније и Грчке и прикључила их такозваној Великој Албанији, која је била италијански протекторат.

Током рата на терену Косова и Метохије деловале су много мање партизанске јединице него у осталим деловима земље. Велике репресалије, тежак живот под Италијанском окупацијом, одвођење у логоре и на принудни рад су учинили своје. Такође, током Другог светског рата на територији Косова деловале су и јединице Косте Миловановића Пећанца.

Од 1945. до 1952. године на територији Косова и Метохије деловале су групе разбијених балиста (остатака албанских окупационих снага). У борби са њима учествовале су јединице ОЗНА-е и УДБА-е које су најчешће у појединачним окршајима разбиле остатке балиста док се одређени број извукао и сакрио у иностранству.





Косово и Метохија у СФРЈ:

После завршетка рата, Косово и Метохија су враћени Југославији и улазе у састав Народне (касније Социјалистичке) Републике Србије. Аутономна Косовско-Метохијска Област (АКМО) званично је проглашена 10 Јула 1945. године. Данашње границе област је добила 1959. године проширењем на северу, када су делови општине Рашка насељени искључиво српским живљем изузети из састава Централне Србије и додати области као делови општине Лепосавић.

Априла 1963. године АКМО је уздигнута на ниво покрајине, поставши Аутономна Покрајина Косово и Метохија. Новембра 1968. године име покрајине је промењено у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, чиме је Метохија уклоњена из назива. Између 1974 и 1989 године, Косово и Метохија је имало фактички статус федералне јединице СФРЈ, иако је формално и даље било део Србије.



Сукоби на Косову и Метохији:

Косово и Метохија губи статус de facto федералне јединице 1989. године и отада је само Аутономна Покрајина Косово и Метохија у саставу Србије, са малим надлежностима. Већина становништа покрајине, чију већину чине етнички Албанци, је 1990 године прогласила независност, али то није признато ни од једне државе осим Албаније.

Косово и Метохија под управом УН:

После НАТО бомбардовања СРЈ 1999 године, Косово и Метохија долази под управу Уједињених Нација. Према Резолуцији 1244, Косово и Метохија је део Србије, али је под контролом УН.

17. марта 2004. године се одиграло масовно етничко чишћење Срба на територији Косова и Метохије. Албански екстремисти су напали читаве српске заједнице и српске културно-историјске споменике.

Коначни политички статус Косова и Метохије још није одређен.

kosovo je bilo srpsko i ostaje srpsko