КОСОВСКИ БОЈ - историјат

КОСОВСКИ БОЈ




Бој на Косову или Косовска битка је битка која се одиграла између Срба и Турака на Видовдан 15. јуна 1389. по јулијанском календару, на Косову пољу. Српску војску је предводио кнез Лазар Хребељановић, а турску султан Мурат. У овој бици су погинула оба владара, а Србија је постала турски вазал.

После победе у бици на Марици, Турци нису одмах почели са правим освајањима на Балкану, него су, учврстивши своје положаје, стали да шире свој утицај и да стварају упоришта за даље напредовање. Турци нису хтели да упорном борбом изазову против себе један хришћански савез пре него постану сасвим сигурни, него су се, за почетак, задовољавали тим да балкански владари признају њихову врховну власт и да их натерају на плаћање данка, како би повећали своја финансијска средства. Зато они нису заузели Вукашинову област, него су пристали да у њој влада као краљ, Вукашинов син и наследник Марко. Марко је владао јужном српском Македонијом са седиштем у утврђеном граду Прилепу, који је имао и природни положај врло погодан за одбрану и од старина изграђиван као најтврђе место Пелагоније. У северном делу Вукашинове краљевине власт је имао млађи Марков брат Андријаш. Вукашинови наследници имали су борбе и са западним и са северним српским суседима, који су се пожурили да им, после очеве погибије, окрње поседе. Призрен су преотели Балшићи, а Скопље Вук Бранковић. Отимање око Костура постало је чак и предмет епске песме. Као Марко, турску власт су признали и браћа Дејановићи, Драгаш и Константин, сестрићи цара Душана, који су господарили на левој обали Вардара, од Куманова до Струмице. Трећи српски династ на југу, Тома Прељубовић, држао се у Епиру дуже времена само као турски штићеник.

Од осамдесетих година 14. века Турци су постали активнији и агресивнији. Они упадају чак и у области изнад Шаре, а њихове се чете залећу и у западне области све до близу приморја, и то не само у Албанији него и у Хуму. Ти упади вршени су исправа са малим оделењима и нису могли имати освајачки карактер. Извођени су ради пљачке и с намером да изазивају неспокојство и страх. Али временом та залетања имају извиднички карактер и служе као уводне акције за веће покрете. Српски летописи, који настају у овом време, бележе све чешће датуме тих упада и сукоба, осећајући им из дана у дан све већи значај. Први од сукоба на границама северне Србије био је 1380, када је Цреп Вукославић сузбио Турке на Дубравници. У то време, због опасности од Турака, подигнут је недалеко од ушћа Нишаве у Мораву град Копријан (после назван Курвин град), да брани нишавску долину од њихова насртања.

У исто доба Турци су продирали и према Албанији, пошто су у јужној Македонији и у Епиру утврдили своју превласт. Хришћански господари тих области ишли су им посредно на руку својим борбама око појединих крајева или за власт. У тим борбама нарочито су били активни чланови Анжујске династије из јужне Италије и други великаши пореклом из Италије, који су, помагани делом од својих земљака, одржавали своје раније владарске поседе на источној обали Јадранског Мора и у Грчкој, или тежили да их прошире, или да добију нове. Од српских династа у Албанији је био активан једино Балша Балшић који је успео да женидбом постане господар Валоне и Берата, и који је водио дуге борбе да би добио и Драч. Тај врло борбени и недовољно разборити човек, са великим амбицијама, створио је себи непријатеље на више страна. Анжујци су хтели да свакако добију Драч као своје старо упориште, а за Драч се отимао и Карло Топија, најмоћнији албански династа. Балша је имао извесних тренутних успеха, али се исцрпео у честим подвизима, који нису одговарали његовој стварној снази. Турци су, видећи та трвења, окренули своје чете и на ту страну. У борби с њима, у Мусакији, Балша је 18. септембра изгубио главу. Његова удовица затражила је потом млетачку заштиту и с том помоћи одржала се у области Валоне, коју је после оставила свом зету Мркши Жарковићу, сестрићу Драгаша Дејановића. Иза тога Турци понављају своје упаде у северне и северозападне области. Год. 1386. Турци су освојили Ниш, главно чвориште на путевима од југа према северу и од истока према западу. Намера им је била да поседајући то место и крај ближе прате везе између Србије и Бугарске. Српска војска разбила је Турке код Плочника, али Ниш није успела да поврати. Исте ове године јављају се први пут и турске чете у Хуму. Њихов ненадни и необични упад изазвао је запрепашћење и велику пометњу; људи су, у страху, бежали са стоком на дубровачко земљиште, према мору. Две године потом кренула је нова турска војска према Хуму, али је претрпела пораз код Билеће. Порази код Плочника и Билеће натерали су султана Мурата на озбиљне припреме за борбу са Србима. Мада растројени и тешко погођени поразом на Марици, Срби су још увек претстављали главну војничку силу Балкана. Турске припреме за напада вршене су дуго и већ у фебруару 1389. год. знало се за њих у Млецима, а и у самој Србији.

Кнез Лазар је створио средиште у Крушевцу, држећи најбогатији и најплоднији део српске државе, цео слив Јужне и Западне Мораве. Испред њега, према Турцима, налазило се у Косово под влашћу Лазаревог зета Вука Бранковића, које је штитило Србију с југа. Лазар се надао, да ће у савезу са Босном и Бугарском моћи обезбедити своје подручје од судбине јужне српске државе. Дуга припремања и на српској и на турској страни говорила су јасно да се ради о великој и одлучној борби. То се видело већ и по том, што су на бојно поље кренула и оба владара лично, кнез Лазар и емир Мурат са два сина, Бајазитом и Јакубом. У Лазаревој војсци једно крило водио је Вук Бранковић, а друго су сачињавали босански одреди под заповедништвом победника код Билеће, војводе Влатка Вуковића. Са одредима из Босне, дошли су у помоћ Лазару, као старом савезнику, и хрватски "крсташи", под вођством Ивана Палижне, који је као врански приор имао под собом крсташе витезове Јовановце. Српски властелини с југа нису смели да се у овом одлучном часу определе за Лазара, делом из страха од огромне турске снаге, делом због недостатка свести о потреби националне солидарности, а делом и из себичних интереса, не увиђајући да ће Лазарев слом само отежати и њихов положај. Константин Дејановић је и угостио турску војску која је преко његове области полазила на Косово и дао јој је и своје помоћне чете.У Турској војсци било је и Срба и Грка који су дошли из покорених области, што је показао пример Константина Дејановића.

БИТКА

Одлучна борба на Косову збила се на Видовдан, у уторак, 15. јуна 1389. по старом, а 28. јуна 1389 по новом календару. Појединости о целом току битке нису познате. Непознато је ни кад је погинуо султан Мурат. Ни сами српски извори не слажу се међусобно. Најважнији извор, Константин Филозоф, казује да су једног српског племића неки завидници тужили кнезу Лазару да ће му учинити неверу. Да покаже ко је вера тај племић, коме је, по доцније уписаном тексту, било име Милош, у згодном часу потрчао је Турцима претварајући се, да хоће да се преда. Кад је дошао до султана, Милош је зарио мач у Мурата. Турци су га, разјарени, сасекли на месту. Други извор, Јефимијина Похвала кнезу Лазару, писана на самом почетку 15. века, саопштава да је Мурат погинуо после борбе. Трећи извор, "Герасимов летопис" (Герасим је брат Вука Бранковића), каже да је Милош пробо копљем Мурата. Народно предање је развило верзију да је Милош извршио своје дело пре почетка борбе. Из других извора добија се да Милош свој подвиг није извршио сам, него да је имао и друштва. Једно писмо босанског краља Твртка помиње дванаест племића завереника, а народна песма два Милошева побратима Милана Топлицу и Ивана Косанчића, два иначе историјски сасвим непозната лица. Ни о самом Милошу историја не зна никаквих појединости. Његово презиме Кобиловић или Кобилић, које се од 18. века мења у Обилић, унели су, по народном предању, тек писци од друге половине 15. века. Међутим, турски извори тврде да је Мурат погинуо или после битке или мало пре њеног свршетка на превару од једног српског скривеног завереника или рањеног борца, док је посматрао исход борбе, која је већ била одлучена у турску корист.

О самом току борбе зна се сигурно, да су Срби из почетка напредовали и да су потисли одељење султанова сина Јакуба. Влатко Вуковић са Босанцима имао је толико успеха, да је свом краљу, у два маха, слао вести о хришћанској победи. Добро се држало и крило Вука Бранковића. Победу у корист Турака решио је Бајазит, брз и одлучан и с тога прозван "Јилдирим" (Муња), који се са свом снагом обрушио на кнеза Лазара. Главна борба водила се око Мазгита и Газиместана. Није сигурно да ли Муратово турбе на Косову показује баш место његове погибије, али је врло вероватно да је на простору око њега развијана главна снага коњице. Кнез Лазар борио се храбро, али турском налету није могао одолети. У српској војсци није било јединства команде и повезаности. Рањен, он је пао Турцима у руке и био посечен у одмазди за Муратову главу. Одељења и Вука Бранковића и Влатка Вуковића могла су да се спасу, јер их Турци нису далеко прогонили. Бајазиту је било прече да погуби брата Јакуба наводно за казну због пораза, а у ствари да га уклони као такмаца за престо и да одмах потом крене кући и да би осигурао свој престо. Народно предање тешко је осудило Вука Бранковића, као да је он издао на Косову. Он је, зна се, и пре и после Косова био противник Турака и препоручивао везе са Мађарима, а од Турака нити је што тражио ни добио. Њему је народно предање ставило на терет каснији сукоб његових синова са Лазаревим наследником Стефаном и једну много каснију туђу издају на Косову, а вероватно му се није хтело опростити што и он на Косову није нашао смрт уз Лазара и остале српске витезове.

Последице

Погибија оба владара, дотле нечувена у историји Балкана, и чињеница што Бајазит чак није остао у Србији да искористи победу, изазвала је утисак да турска победа није била потпуна и да је спорна. Босански краљ чак је и неколико недеља касније, јављао пријатељима о победи хришћана и примао честитке. Ни у добро обавештеним Млецима до краја јула још се није знао прави обрачун борбе. Међутим, по Србију последицу су одмах биле видљиве. Без Лазара и без војске, земља је остала обезглављена са женом на престолу и са још непунолетном Лазаревом мушком децом.

Бајазит I, као нови султан, је узео за жену Лазареву кћерку Оливеру Деспину. Срби су били приморани да плаћају данак Турцима и обавезали су се да ратују у корист Турске. Лазарев син Стефан ће се борити на страни Турака у бици код Ангоре између Бајазита и Тамерланових Монгола. Много касније, након две мање битке, Турци ће 1459. коначно заузети остатке Србије.

Лазарева погибија се већ крајем 14. века, схватила као свесна жртва да се очува народна и државна слобода и да послужи као пример за доцнија поколења. Ниједан српски владар није добио толико похвалних слова, и тако топлих, као Лазар. Прва жена списатељ у српској књижевности, монахиња Јефимија, жена деспота Угљеше, је извезла Лазару на свиленом покрову за његово тело дубоко проосећану молитву и признање за учињену жртву.

Таква схватања ушла су и у широке народне кругове. Косовска битка се често славила у српској историји и предмет је српске народне епске поезије.